Биографија

 

djura009Животна стаза Ђуре Јакшића

Ђура Јакшић, аутопортрет (1857/58)

Уље на патну. Налази се у Народном музеју у Београду.

 

 

Ђура Јакшић је био истакнути српски сликар. песник. приповедан, драмски писац, учитељ и боем. Дакле, реч је о човеку који је био многоструко обдарен, а највише је постигао у поезији и сликарству. Као песник и сликар био је једна од кључних фигура срнског романтизма. Иза њега су остала вредна уметничка дела која му обезбеђују бесмртност у историји српске културе. Међутим, и њега је задесила судбина многих славних људи, да му се драве почасти одају тек после с.мрти. после тешког живота, много мука и патњи кроз које је прошао, захваљујући нешто својим слабостима али и туђим пакостима.

О сложеној личности и трновитој животној стази којом се Ђура Јакшић кретао можда најбоље говоре стихови из једне његове песме која је настала на почетку каријере овог истакнутог уметника. Реч је о песми Стазе која је први пут објављена у октобру 1856-год. у часопису „Седмица“, а њен аутор се потписао као Ђура Јакшић. молер.

 

СТАЗЕ (одломак)

Две npeda мном стазе стоје:                                                 Ја уступам цвећа cmase

Једна с цвећем, друга с трпем;                                           Којима је нога мека;

Гвоздене су ноге моје:                                                           Нек no цвећу жене газе

Идем трњу да се врнем                                                         А трње је за човека!

 

Пометна искушења у животу и стваралаштву. – Ђура Јакшић је мало живео.Родио се 27. јула 1832, у Српској Црњи, а умро је 16. новембра 1878, у Веограду. Дакле, живео је свега 46 година. Рођен је у свештеничкој породици од оца Дионисша и мајке Кристине (рођ. Поповић) као њихов син првенац (крштен под именом Георгије) и најстарије од укупно деветоро деце, колико их се временом родило у тој породици. Ђураје био најстарије и најомиљеније, али и најразмаженије дете у тој породици.

По жељи оца и очевог стрица (попа-Лазе) било је планирано да Ђура продужи свештеничку лозу своје породице у родном месту, али се брзо испоставило да од тога нема нишга и да ће његова животна стаза ићи другим током.

Ђурино школовање је било испрекидано и нередовно и то ће се касније испоставити као велики проблем, због којег је он добрим делоШостао недоречен у свом стваралаштву, поготову сликарском, где су сви још на почетку уочили његов вансеријски таленат, али му је недостајало школовање да усаврши технику тог посла. па ће се он њиме углавном бавити као „недоучен“ сликар и „самоуки“ песник.

Ђура је најпре завршио основну школу, од чега (три године) v Српској Црњи (и једну) на немачком језику у суседном Хацфелду, (данашњи Жомбољ или Џомбољ у Румунији, у коме су углавном живели Немци), да би 1843.год. отишао у Сегедин где је завршио нижу гимназију.

И управо за време школовања у Сегедину ојшграла cv се два догаћаја која су оставила трајне трагове на даљи ток живота Ђуре Јакшића. Он је од 1845. после редовних часова почео да погађа једну приватну школу цртања коју је водио неки пијарист. Тако се први пут сусреће са сликарством. И већ тада схвата да неће постати свештеник, јер у себи препознао дар за нешто друго, a to је – „моловање“, односно сликарство.

Други важан догађај била је смрт његове мајке у јануару 1846. Умрлаје веома млада у 34. години живота. Њена смрт је Ћуру снажно потресла, поготову што није успео да је затекне живу па чак ни да стигне на њену сахрану. Прерана смрт мајке још више је узнемирила и појачала црту несигурности његове психолошке личности. Имао је тада свега четрнаест година. Неочекивано се нашао још више усамљен, без ослонца, без топлог мајчиног загрљаја и заштитничког окриља

Чежњу за мајком, за њеном љубави, Ђура Јакшић је носио до краја живота. У невољи јој се увек обраћао. Мајци се обраћа или му се она причињава у многим песмама као што су; „Мир“, „Недеља“, „Спомен“, „Сироче“, „Поноћ“…

Ђурин отац поп-Дина је био интелектуалац, високообразован и културан човек који се разумео у музику и сликарство. Он је приметио да му син има дара за сликарство, па у јесен 1846. одводи Ђуру у Темишвар, да тамо учи сликање у познатој школи коју води Словак Дунашки. Ђура у Темишвару са успехом похађа цртачку школу и учи немачки језик. Учествује са својим радовима на изложбама и на једној од њих добија две награде за своје цртеже.

У јесен 1847. отап шаље Ћуру у Пешту где постаје студент Уметничке академије и учи сликарство од италијанског сликара Ђакома Марастонија. Али ни ту Јакшић не остаје дуго, пошто у пролеће 1848. избија позната мађаска револуција. У метежу који настаје он не види сврху да даље борави у Пешти. Зато се крајем марта враћа у Црњу. У то време се немири из Кикинде полако шире на околину и стижу до Црње, па отац поп-Дина током лета одводи Ђуру у Ведики Бечкерек у Зрењанин у атеље код највећег срлског сликара тог доба Константина Данила, да му син настави да учи сликарску вештину. У Бечкереку Ђура остаје до дубоко у зиму и за то време изврсно напредује у сликарству, а у слободним часовима интензивно учи немачки језик. Мајстор Константин Данил је био веома задовољан својим новим учеником и пун хвале за његову даровитост.

Трагајући за сопственим уметничким изразом, Ђура се, у богатој библиотеци свог учитеља, упознаје са класичним делима европске, у првом реду немачке и енглеске књижевности. Тако се, дакле, у Даниловој кући, поред Јакшића сликара назире и Јакшић песник, иако је он још увек био убеђен да је сликарство његова животна стаза.

Ђурино учешће у Револуцији 1848/49. – Бурни револуционарни дани 1848/49. накратко су прекинули Ђурин успон у сликарству. У тој револуцији, иако веома млад, Ђура Јакшић се, по повратку из Бечкерека, укључује и (са непуних 17 година) учествује као добровбљац у редовима српског покрета у борби против мађарских револуционара, верујући да то чини у име правде и слободе за свој народ. Чини то у најнезгоднијем моменту, у време жестоке контраофанзиве Мађара на српске положаје у пролеће 1849. Ђура је био један од пет стртина младића који су из Црње дошли као испомоћ својим сународницима на положајима у околини Кикинде и непосредни учесник битке код Мокрина у априлу 1849. када cv српске снаге претриеле-пораз.

Крајем 1849. Ђура Јакшић се враћа у Црњу и свом сликарском послу. У пролеће 1850. он се заљубљује први пут у животу, у једну мештанку – Милку Чојић – из имућније породице, која је словила као најлепша паорска девојка у селу. У исто време Ђура наставља да учи сликање код Константина Данила у Бечкереку, а у Црњи се заиошљава као писар код једног адвоката. У Црњи је, дакле, ту помало ради, ту је девојка коју симпатише, али га срце све чешће даље вуче. Негде где би могао да настави учење свог „молерског заната“, односно сликарске студије.

 

Ђурин први одлазак у Беч, па у Минхен и повратак у Црњу (1851-1854) – У jeсен 1851. Ђура Јакшић одлази у Беч на студије сликарства. У Бечу проводи две године као студент ликовне академије мада неки кажу да он те студије није ни похађао, већ да је само обилазио галерије и полако се навикавао на живот луталице.

Крећући се по уметничким круговима, Јакшић се v Бечу упознаје и дружи са Бранком Радичевићем, Јованом Јовановићем – Кишом (1833-1904), сликарима Новаком Радонићем (1826- 1890), Стевом Тодоровићем, Јованом Бошковићем … са којима убрзо постаје пријатељ и према којима гаји велико поштовање. Они су Ђури дали надимак – наш „пиктор“ (сликар).

За Ђуру је свакако најзначајније и најсудбоносније било упбзнавање тада у Бечу, а потом вишегодишње пријатељство са Ђорђем Поповићем (1832-1914) који ће се касније преименовти у Ђуру Даничића који је био један од најистакнутијих и најспособнијих Срба тог времена.

За време боравка v Бечу. Ђура се почиње занимати и за поезију. Тамо се детаљније упознаје са стваралаштвом Гетеа, Шилера, Шекспира и Петефија који је осгавио на њега најдубљи утисак и био му нека врста поетског узора. Ђура је из сликарства ушао у поезију и временом ће израсти у великог поету.

Док јележао болестан, Јакшића је у Бечу посетио Змај који је од њега узео неколико песама и однео их уреднику Летописа Матице српске, др Јовану Суботићу. Овај је одабрао три и обећао да ће их објавити у првој наредној свесци часописа. Тако је и било. Јакшићеви поетски првенци угледали су светло дана 1853.год. у „Сербском летопису“ (или „Летопис“ Матице cpпсke). Биле су то три краће песме, балада посвећена Емилу Костовићу, родом из Мокрина, песниковом пријатељу из Сегединске гимназије и саборцу из добровачког батаљона који је био смртно рањен у бици код Малог Иђоша и којег је Јакшић неговао у последњим данима живота.

Беспарица приморава Јакшића да се врати кући. Из Беча где је требао да се сасвим преда сликарству, Ђура се вратио кући као песник. Током лета и почетком јесени док је био у Црњи, Ђура је писао песме и потом их послао уреднику листа Седмица Ђорђу Поповићу Даничару, који једну од тих песама (Недеља) нешто касније (1855) објављује у том листу.

После краћег боравка у завичају, Ђура у октобру 1853. одлази у Минхен, где уписује Уметничку академију. Ђура се ни тамо дуго не задржава већ остаје тек нешто више од шест месеци.

По повратку из Минхена, накратко борави у Бечу и Новом Саду, а нешто дуже у Српској Црњи, где завршава иконе за месну цркву.

 

Боравак у Кикинди, Новом Саду и манастиру Крушедолу

Болно искуство неузвраћене љубави у Кикинди (1855/56.) – Почетком октобра 1855. Јакшић се настанио у Кикинди, с намером да у тој, тада највећој српској насеобини у Угарској;— почне да живи од сликарског рада. Отвара сликарску радионицу и нада се већим пословима и доброј заради, пре свега да ће добити неку цркву на моловање. У исто време пише песме које штампа у „Седмици“ с потписом Теорин.

У својој „делаоници“ слика за своју душу. Млад, немирна духа и великих амбиција, а у оскудици, Ђура би увече, кад нема довољно светла за сликање. навратио у кафану „Код белог Крста“. Кафана се налазила у самом центру вароши и била је омиљено састајалиште кикиндских калфи, вршњака и познаника, од којих су неки били Ђурини ратни другови из револуције. Кафану је држао крчмар Лазар Поповић, а у њој су као крчмарице госте послуживале његове ћерке Мила којаје имала 21 и Ана од 19 година.

Ђура је у почетку у ту кафану ретко навраћао, а касније све чешће и чешће. Разлог томе је млада и лепа крчмарица Мила, која је љубазно служила све госте. Она му је из дана у дан постајала све милија, па није дозвољавао ником другом да га служи, сем њој.

Ђура се жестоко заљубио у Милу, али она на то није обраћала пажњу, јер је волела другог младића. Одбијање, хладноћа Милина према њему, коснула га је трајно. Осећање несхваћености и неприхваћености, које је носио целог живота као психичко отерећење, пренело се и на његово потоње стваралаштво. Он се у њу био јако заљубио, али није она у њега. Између њих се у стварности није ништа догодило.

Лепа крчмарица Мила се ускоро удала за другог човека, и то, за свог рођака Ђуру Рајковића, с којим ће се заједно отиснути у глумачке воде, прво као чланица једне путујуће позоришне дружине, а потом ће њих двоје животни пут као глумце одвести прво у Нови Сад и потом Београд. А Ђури је после свега преостало само да пати.

И можда је управо та неузвраћена љубав покренула читаву лавину песама у души младог поете. Он, који се у периоду ол 1853. до 1855. године готово није јављао као песник, после сусрета са Милом нагло је пропевао. Тако му је часопис Седмица ускоро штампала чак петнаест песама, а међу њима и чувену Милу, која је објављена 19. авг. 1856. под псеудонимумом Теорин.

 

МИЛА (одломак)

 

 

„Вина, Мило!“ – орило се,
Док је Мила oede била.

Cad се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.

Ана точи, Ана служи,

Ал ’ за Милом срце тужи.

 

Нема нама Миле вишe!
Оно мало веселости,
Што имаше добри гости,
To код Миле ocmaeuuie.
Ана точи, Ана служи,

Ал ‘за Милом срце тужи.

 


И у сликарству Ђуре Јакшића нашла је израз његова љубав према Мили. Његов портрет „Девојка у плавом“ највероватније представља лик ове лепе ћерке кикиндског крчмара.

После свега што је доживео, Ђура је крајем маја 1856год. заувек напустио Кикинду да се више никад не врати у њу, али и да је никад не заборави. Од Кикинде, у ствари, почиње његов живот луталице.

 

Боравак у Новом Саду и манастиру Крушедолу (1856). – Незадовољан Кикиндом, пре свега због неузвраћене љубави и што не добија веће сликарске послове, Јакшић у јесен 1856. прелази у Нови Сад. Тамо је стигао подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу. Они се окупљају око новосадских листова „Седмица“ и „Дневник“ . Међу њима су, поред осталих, били тадашњи адвокат а касније познати политичар Светозар Милетић и од раније познати Даничар и Змај (кога друштво још увек зове Киш). С њима се Јакшић најчешће састаје у кафани Код камиле. Воде се разговори, политички и књижевни, са доста сочних шала, при чему Јакшић доста времена проводи и у сликању у самој кафани.

И управо када је већ добио пасош за прелазак у Србију, Ђура изненада крајем 1856. одлази у манастир Крушедол. у намери да се закалућери. Тамо су га лепо примили, јер су знали да потиче из свештеничке породице, иако ће се касније испоставити да није много волео ни цркву ни свештенике. Ови дани у манастиру су вероватно били и најтежи тренуци у Ђурином животу. По некима он је то учинио зато што Милу никако не може да заборави и што се после искуства са Јулком и сам у души осећао грешним.

У последњем моменту у тренутку кад је већ требао да прими монашки чин он је смогао снаге да се отргне од апатије, изађе из стања унутрашње клонулости да не потоне у „манастирску таму“ и врати животу ма како да му се чинило да је према њему суров.

Ђура убрзо напушта манастир, и на кратко долази у Црњу да тражи од оца новац како би могао да отпутује за Србију. Отац нема више разумевања за овако честа сељакања свога првенца и одбија да га новчано потпомогне. Ђура се, ипак, сналази тако што продаје једну

своју сдику месном трговцу Милану Гавриловићу оцу прве српске романсијерке Драге Гаврлловић, и са тим новцем креће на пут за Србију.

Идући успут, Ђура се надао да ће ra запасти Београд, рачунајући да се за његово поетско име већ знало и да ће његово сликарско умеће добро доћи Београђанима, али и њему самом.

 

Први прелазак у Србију и жеља за одласком на Запад

 

Прелазак и почетно несналажење у Србији. – Од (1857год. Ђура Јакшић прелази да живи у Србији, где остаје до краја живота. Иако се одувек осећао Војвођанином, он је имао велику жељу да изблиза упозна Србију. Из више разлога је желео да као учитељ, сликар и песник живи и ради у Србији а не у држави у којој је рођен, тј. Хабзбуршкој монархији. Веровао је да ће у Србији дочекати остварење својих националних идеала (пуну слободу, национално и државно уједињење српског народа), потврдити свој таленат и уметничке способности и доживети врхунац своје личне и породичне среће.

Јакшић је у Србији провео готово половину свог живота, и то ону другу половину (од 1857, па са краћим изузецима до 1878.год.) у којој је највише стварао, и где је доживео многа признања и достигао своје врхове, али доживео и бројне неправде, увреде и разочарења. Овај српски песник и „молер“ није се мирио с тим да у родној Војводини буде мањински „Рац“, a још му је теже падало што су га у његовој вољеној Србији сматрали за „Швабова“, „Немачкара“ и сл.

Јасно му је да не може да живи од уметничког стваралаштва и да се мора посветити позиву учитеља цртања и краснописа.Најпре му је одређено да ради као сеоски учитељ у забаченим селима источне Србије, у околини Зајечара: од априла 1857. у влашком селу Подгорац, а од августа те године у селу Сумраковац, где су живели досељеници са Косова.

Када је у пролеће 1857. постављен за учитеља Ђура ie пешице кренуо за село Подгорац. Успут је навратио у једну кафану на реци Млави. Тамо је упознао крчмрицу која је имала надимак Лепа Сике. Пошто је кафана била запуштена,Ђура се поверио крчмарици да је по занимању молер и да би могао остати који дан да „измолује“ зидове. Крчмарица се сложила са овим предлогом. Ђураје остао и обавио посао. Ово је могао и захваљујући томе што му је на папиру о постављењу као рок за ступање у учитељску службу писало „кад стигне“.

Када се растао од лепе крчмарице и коначно стигао у село где је постављен за учитеља, Ђура је испевао своју познату песму „На ноћишту“ (којаје настала 1857, а објвљена 1863. у часопису „Даница“.)

 

НА НОЋИШТУ

 


Студена ме киша шиба
Већ васцели дан
Ој, прими ме крчмарице,
У meoj лепи стан.

 

Саву, Млаву и Мораву
Прегазићу ја,

Тебе сам се зажелео
И слаткога сна.

 

Наточи ми чашу вина
Из подрума твог,

Пољуби ме, загрли ме,
Помого ти Бог.

 

 

 

ПУТ У ГОРЊАК

 


Од Велког Села до самог Ждрела
Ко да ј’ вила неки ћилим разастрла
Од зелене mpaвe и сваке шаре,

Да себи домами уморне бећаре,

Па доклен ти вила лаког санка бира,
‘Лађан поток слабе ноге ти испиpa,
Bетрови ти тихи лепи мирис дају,
Заслађене хране горком уздисају…

Са далеког пута, уморн сам сео,

He би л ‘санка нашо сетан, невесео;
Повило се цвеће, полегла је травa,

Али мене санак давно избегава!

Сила се је мисли врзло пo памети;
Много ли сам страдо, кад се срце сети:
Никад добро јутро! Никад добро вече!
Мени ноћца лако никад не протече…

 

– Ено већ се крију сјајног сунца зраци,

Ка западу златни путују облаци:
Торбицу сам свезо, опанак притего,

И ја бих са сунцем некуд даље бего:
Али једно срце, друго судба жели:

Ја пo судбу морам што она придели;
Видиш оно стење што се небу пењe –
To је воља судбе… горко приделење!…

 

Ал’ шта се забели у горскоме мраку?

To је бела кула на цркви Горњаку!
Раширила крила лабудова бела,

Белоћу је снега на себе узела;

Крст се на њој блиста, сунцу одговара,
И пo хладној стени златне пруге шара.
Једно се је звоно с беле куле чуло,

У моме је срцу трипут одјекнуло;
Запојаше тихо калуђери cвети –
Можетел’ме, ноге, бар донде понети?

 

 


(Ова песмаје објављена 1857.год. у часопису „Седмица“.)

Крајем 1857. године из Новог Сада му стижу лспе вести да се његове песме радо читају и да се већ јављају млади песници којима је Ђура узор. Овим постаје јасно да је Јакшић озбиљно закорачио v српску поезију. Он ie тога свестан, па све чешће размишља само о томе како да се докопа Београда и шта би тамо могао да ради.

 

 

Боравак у Београду у приватној школи породице Шпачек (1858-60) –

Средином 1858. Ђура долази у Београд, где подноси оставку на место учитеља у државној служби и убрзо се запошљава као учитељ српског језика у једној приватној школи (у Институту Леополда и Кларе Шпачек). где наставу похађа женска деца из богатијих породица. Због заузетости на послу Јакшић нема много времена за сликање, док поезију успева да пише, па му се тако од децембра 1858. и током 1859. објављује шест песама, и свих шест у славу Обреновића, који су управо тада поново дошли на власт у Србији.

Марта 1860. Ђорђе Поповић у Новом Саду покреће први број Данице, листа по коме ће нешто касније добити надимак Даничар, кога ће носити до краја живота, а своје име и презиме променити у Ђуро Даничић. Он је у то време био Ђурин најближи пријатељ, али и финансијер за много шта.

Пошто већ прилично дуго од Ђуре не добија ништа за објавиљивање, Даничар му се обраћа писмом у којем га просто преклиње да се не запусти, већ да настави да пише и слика, а он ће му све то објавити и добро га хонорисати, рекавши му: „…Немој Ђуро, тако ти имена божија, да сам себе запустиш! Та није свет никоме узан, никоме затворен, да се не може кроз њега провући. Буди човек, а не кукавица! Зар не видиш гори од тебе где се протурају.“

Ова подршка и подстрек добро су дошли Јакшићу који је већ полако почео да губи веру у себе.

У једној од својих најпознатијих песама Ја сам стена (која је објављена 1860.год.) Јакшић види себе себе као усамљену хридину на морској пучини; о њу се разбијају валови а она стоји поносно и крвари и само од њене воље зависи да ли ће остати тако вечито или ће пасти.

 

ЈА САМ СТЕНА

 

 

Ja сам стена
O коју ce злоба мори,
Светска чуда и покори; –
Многи тежак облак,јека,
Крш громова, огањ, клетва –
И сто чуда неба – земље
Разбило се о менека…
Усамљена –

На камену од увреда,
Размрскана ћути, спава…

Ja сам стена… ал’ крвава!…
Испарана гњевом, једом !…
Заљуљана муком, бедом!…

 


У таквим околностима Ђура поново добија жељу да оде негде на студије. Зато се писмом обраћа оцу с молбом да издвоји за њега само 200 форинти годишње, како би могао да оде у Нидерландску (Холандију), да настави своје ликовно усавршавање. Отац, до гуше заглибљен у дугове, одговара му: „Ђуро, луд си, пуст си! Нити ти ја помоћи могу, нити ми долази кући, не сад, него никад!

Пошто му је ова нада пропала, Ђура схвата да опет мора негде да конкурише за посао учитеља и да му уместо одласка на Запад предстоји ново путешествије по провинцији у Србији.

Ђурин први долазак у Пожаревац. – од августа 1860. Ђура Јакшић добија посао

 

 

учитеља у Пожаревцу. Овај град ће заузети важно место у његовом животу. Хроничари су забележили да је Ђура у периоду од 1860-1872. четири пута на дуже или краће време овде боравио. .

Када је стигао у нову средину, убрзо се испоставили да Ђура није задовољан ни учитељевањем ни боравком у Пожаревцу. Видевши како се бројни други, лошији од њега, шепуре по престоници,                                тавори у провинцији, Ђура им посвећује песму Ћутите,

је објављет 1860.“Даници“, а чија прва строфа гласи:

 

Ћутите, ћут ‘me!… С пером у руци
Стеко сам себи у роду глас;

С крвавом сабљом на бојној муци
Бољи сам био — бољи од вac!…

 

Већ око 1860.год. Ђура Јакшић је био најпопуларнији живи српски песник, чије се песме најчешће изводе на омладинским скуповима. Он је био песник изразито јаког темперамента, искрен, бујна и страсна природа. Свако осећање, свако расположење, сваки утисак – и пријатан и непријатан – обузимали су га потпуно: у љубави и мржњи, радости и тузи, у гневу или одушевљењу .To се види и у песми Кога да љубим која је објављена 1860.год. у часопису „Даница“.
КОГА ДА ЉУБИМ

Кога да љубим и шта да волем?                                А тебе нема – о душо моја!

С несреће своје мрзим се сам,                                   Онаку сјајну узе me бог –

Мрзим ја људе, мрзим… о, боже!                               Да ништа немам лепо и мило

Ја само мрзост j срцу знам!                                           У вечној мржњи живота свог!

 

 

У песми Крроз поноћ (која је објављена 1862. у часопису Јавор.) песник наговештава болну устрепталост у тренуцима највише среће и задовољства.

 

КРОЗ ПОНОЋ

 


Кроз поноћ нему и густо грање
Види се звезда тихо трептање,
Чује се срца силно куцање –
О, лакше само кроз густо грање!

 

Ту близу поток даљину napa,

Ту се на цвећу цвеће одмара,

Ту мене чека ашиковање –
О, лакше, лакше, кроз густо грање!

 

Пашћу, умрећу, душа ми горе,
Pacmonuћe ме до беле зоре,

Ко груду снега врело сунчање –
О, лакше, лакше, кроз густо грање!

 


Ђурина женидба и породични живот. – У то време Ђуру обузима и страх што му се примиче тридесета година, а да он још не зна шта је, на чему је и шта ће на крају од његовог живота остати. Немиран и изгледа трајно неприлагођен миру и спокојству грађанског живота, увек у потрази за пламеном свога унутрашњег жара, са недовршеном сликом и оскаћеним стихом, Ђура и сам увиђа да је зашао у године „старог бећара.“

И управо тада, када му је самопоуздање већ било прилично пољуљано, а и здравље почело да се нарушава, испоставило се да ће му, ако већ не због посла боравак у Пожаревцу бити судбоносан на личном плану. Наиме, Ђура се у том граду 1861. изненада одлучује за женидбу. Жени се са Христином (званом Тина), ћерком тамошњег учитеља Симе Николића. Дакле, супруга му се звала као и мајка.

Ђура се није оженио из љубави. Учинио је то изненада, просто да би побегао из све већих проблема и недаћа које су га сустизале. Ипак, Ђура ће с Тином остати у браку до краја живота. У том браку се родило четворо деце: синови Милош (1862-?) и Белуш (1864-1882) и ћерке Тијана (1868-1894, будућа жена песника Војислава Илића и Милева.

Ђура је пријатељима говорио да му супруга није лепа, али да је добра, да ће га волети и слушати. Љубав је дошла касније, и то искрена и интензивна. Нарочито када су се убрзо нашли сами у Бечу, где су стигли крајем септембра 1861. Град је отворио песникове видике. Крај Тине, која му постаје све милија, у њему се гаси вишегодишња туга за изгубљеном драгом и нова љубавна радост почиње да озра његову душу.

Тада је настао један леп циклус песама које је Ђура писао за Тину. To је циклус Љубав. Песме су објављен 1862, у часопису „Даница.“ Циклус садржи 18 песама са по три строфе.

 

ЉУБАВ (Прва песма)

 

Љубим тe, љубим, душо –

Љубим тe, рају мој!

А осим тебе никог,

До само народ cвoj.

 

Он ће са мачем доћи,

Кад куцне један час –

 

Отет ће стару славу

Добиће нови глас

Да чув благо тo.

Ти ћеш ми poдити сина,

A ти ћеш, моје сунце

 

ЉУБАВ (Пета песма)

 

На небу нема звезде
Да сија као ти;

Па баш ни сунце нема
Такве светлости.
А где је срца, срце!

Да тако љубит зна?

А где је душе, душо!
Лепог анђела?

На нашој земљи нема,
Ни небо нема тог –
To што је лепо било
Мени је дао бог.

 

 

ЉУБАВ (Шеста песма)

 

Често тe у сну снивам,

Моја љубави!

Често тe тако виђам,

Цвете убави.

 

Па грлим небо плаво,

Грлим, уздишем

А љубим сунце јарко,

Љубим, издишем.

 

Ал’ цeo зора свиће

И цeo прође сан,

Ал’ тебе нема, нема

Нема да сване дан!

 

 

ЉУБАВ (Тринаеста песма)

 

Јеси ли чула душо,

Да поноћ уздише,

Кад јој на црним грудима
Звезду ранише?

Јеси ли вид ‘ла, сунце,

Где славуј умире
Када му вихор белу

Ружу раздире

Онда ћеш знати, чедо,
Bepoват, рају мој!
Како је срцу моме, Души рањеној!…

 

 

Претпоставља се да иза Ђуриног портрета „Девојка са распуштеном косом“ стоји лик његове Тине. Љубав је била искрена. Али својом платом и сликарским радовима, уз велике кафанске рачуне, Ђура није успевао да обезбеди удобан и пристојан живот ни њој, а касније ни за њихово четворо деце.

Поновни одлазак у Беч (1861.) и брз повратак назад (1862). – Ђура се у Бечу поново уписује на сликарску академију. Био је веома инспирисан и за сликање и писање. У Даници му се објављује низ песама које чине један циклус коме ће сам аутор дати име Љубав. Признаје да не живи лоше. А и зашто би (!?), кад му новац редовно шаљу сви који су то обећали, сем таста. У то време он је већ познат као један од водећих српских писаца.

Ђура се у марту 1862. хвали Даничару да му је све кренуло набоље откако се оженио и наговара свог пријатеља да и он то учини. Међутим, и ово је кратко трајало. Ђурина хронична бољка – беспарица – поново му је закуцала на врата. Даничар је запао у финансијске потешкоће, па није могао да га даље финансира а, уз то, Ђуру хвата и носталгија за супругом и сином, пошто се она у међувремену породила.

Ђура размишља о томе где да се сада настани. У једноме је сигуран: кући не жели да се врати. „јер своје земљаке страхота мрзи“. И одлучује се. Средином јула 1862. он поново долази v Нови Сад с намером да се у том граду трајно настани и да са „соколима српским“ живи заједно. Ту му се придружују супруга и син.

У Српској Атини Ђура проводи време бавећи се углавном сликарством. Дружи се са својим пријатељима Даничарем, Јашом Игњатовићем, Лазом Костићем, Јованом Јовановићем, Новаком Радонићем, Светотаром Милетићем, Јованом Андрејевићем Јолесом и осталима. Почетком 1863.. Даничар хвали Јакшића као једног од најбољих српских песника и сликара, предвиђајући да ће његово име због тога једног дана бити слављено и да ће сваки имућнији Србин пожелети да има неку од његових слика у својој кући. У то време Ђура је добио награду Матице српске за драму „Сеоба Србаља“.

 

Ђурино дефинитивно пресељење у Србију

 

Радости и разочарења за време боравка у Шумадији и Поморављу. – Ђура Јакшић је у Шумадији и Поморављу (Сабанти, Јагодини, Крагујевцу и Рачи Крагујевачкој) провео 7-8 година живота. To му је био вероватно и најтежи период живота. Он је тамо радио, стварао, лумповао, потуцао се и патио. У свом раду и понашању доста је грешио, али је и доживео многе неправде, патње и понижења.

Увидевши да од запослења у Београду нема ништа, Ђура се, немајући куд, убрзо придружује породици у Пожаревцу, где од августа 1863. ради као учитељ цртања у школи у том граду. To је био Ђурино друго запошљавање у том граду. Али он ту не остаје дуго.

Крагујевачки дани Ђуре Јакшића (од окт. 1863-фебр. 1865). – Крајем октобра 1863. године Ђура прелази у Крагујевац v тамошњу гимназију, где остаје око годину и по дана. У Крагујевац је дошао с надом да ће у некадашњој српској престоници наћи лек за своју туберкулозу и „незгодну“ нарав. Ђура се у Крагујевцу више бавио сликарством него књижевношћу. Урадио ј е више портрета. али и икона за манастир Враћевшница.

“У Крагујевцу му се у марту 1864. родио други син Белуш, који је то име добио по једном од јунака из Јакшићеве драме Сеоба Србаља. У Гимназији се осећа подела на домаће и дошљаке. Од 13 професора деветоро их није било рођено у Србију, а Ђура је био међу онима који су носили надимак „Немачкар“, зато што је био родом са подручја аустријске државе.

Песма „Отац и син“ је написана у Крагујевцу, али није одмах објављена, већ је то учињено касније (1872.године, у сатиричном листу „Враголан“). Песма је настала као Ђурина шала на рачун Вулета Паштрмца, који је био син чувеног војсковође Амиџе. Вуле није желео да иде очевим стопама и заволи „сабље и копља“, тј. да постане официр, већ се посветио наставничком послу, као наставник немачког језика и физике, а уз то је био кафански човек и велики гурман на јелу.

 

ОТАЦ И СИН

 


Једанпут идe cтapu Амиџа,

Ко неки стари мандарин;

А за њим тапка, трчи, скакуће
Јуначке крви најмлађи син.

 

Вашар је био; а на вашару
Сабље, пиштољи, арапски aт,

Туниске капе, сребро и злато,

Млетачка свила, женевски caт.

 

Ил”, можда, желиш од свиле рухо?

Нека ти буде свилено cвe!

Говори сине, говори брже,

Да купим оне токе злаћене?”

 

„Е, шта ћеш сине, д купи бабо?“

Детета сконост кушаше свог.

Хоћеш ли сабљу тy бритку, сјајну,

Ил’ волиш ата мисирског?

 

Дете се чешка руком пo глави,

Као дa не зна шта би oд свег:

‘Ах, бабо, бабо, купи ми бабо,

Печења купи јарећег…

 

Сад се и бабо чеше по глави,

Гледајућ дуго синчића свог:

„Е ја сам вол’о сабље и копља

А син ми јарца печеног!“


 

Ђура Јакшић у Сабанти (1865/66.) – Ђуру је брзо прошла воља да живи од сликања и враћа се у државну службу. Од августа 1865. радио је као учитељ у селу Сабанта, које је припадало Јагодинском округу, а налази се на 7-8 километара удаљено од Крагујевца. У ствари, село се зове Доња Сабанта, а становници су досељени из Црне Горе, из Куча. На крају села се налази луг окружен високим дрвећем. To је Липар, а ту се налазила и школа у којој је Ђура радио. Ђури се у том селу 23. марта 1866. родило треће дете, кћерка Тијана.

У том месту су настале и неке од његових најболнијих и најлепших песама, као на пример песме из циклуса „На Липару“ (Вече и Поноћ). Овом циклусу песама многи критичари приписују и трећу песму „Зора“, која је остала недовршена. Ова трећа песма тропева, остала је недопевана.

Песме из циклуса „На Липару“, испеване су у Сабанти (1866/67), после неколико година песничког ћутања. Оне су песника повратиле и потврдиле да је Ђура Јакшић наш најбољи песник лиричар романтичарске епохе. У једној од својих најлепших песама Ha Лиnapy песник води разговор али не с људима него с птицама, којима се жали на уклетост своје судбине и на неправде што су му их учинили људи , па песник од птица слуша речи утехе које је узалуд очекивао од људи.

 

НА ЛИПАРУ

 

Јесте ли ми род?… сирочићи мали!

Ил’ су u вac, можда, jadu отровали,

Или вac је слабе прогонио cвem?

Па дођосте само – да кад људе знамо,

Да се и ми мало боље упознамо,

У dвoпeвy тужном певајући сет…

 

Ми смо мале,

Ал ‘смо знале
Да нас неће
Нико хтети,
Нико смети
Тако волети
Као ти;

– Ћију ћи!

 


Моје тице лепе, једини другр,

У новоме стану, познаници стари,

Срце вам је добро, песма вам је мед;

Али моје срце, али моје груди,

Леденом су злобом разбијали људи,

Па се место срцаухвтио лед.

 

С белом булом

Са зумбулом,

Шарен-рајем,

Рајским мајем,

Цвећем, миром,

Са лептиром,

Летимо ти ми

Срца тонути –

Ћију ћи!

 

Моје тице мале, јадни сиротани!

Прошли су ме давно моји лепи дани,

Увело је цвеће, одбего ме мај,

А на души оста, ко скрхана биљка,

Ил’ ко тужан мирисувелог босиљка,

Једна тешка рана, тежак уздисај.

 


У таквим околностима пише песму Поноћ у којој се сећа покојне мајке, родне Црње, куће у којој се родио и „црног тавана њезиног.“

 

ПОНОЋ

 


…Поноћ је.

У црном плашту нема богиња;

Слободне душе то је светиња.

To глухо доба, тај црни час –

Ал ’ какав глас?…

По тамном крилу неме поноћи

K’o грдан талас један једини

Да се пo морској ваља пучини,

Лагано хуји, к’о даумире,

Ил’ да из црне земље извире.

Можда то дуси земљи говоре?

Ил’ земља куне своје покоре?

 

О, душе! О, мила сени!

О, мајко моја! 0, благо мени!

 

Много је дана, много година,

Много је горких било истина;

Много ми пута дрхташе груди,

Много ми срца цепаше људи,

Много сам кајго, много грешио

Ихладном смрћу себе тешио;

 

А лаж се увек онде находи,

Где их пo свету подлост проводи;

Ласка их двори, издајство служи,

А невера се са њима дружи…

0, мајко мајко, свет је пакостан,

Живот је, мајко, врло жалостан…

 


Ђурин трећи боравак у Пожаревцу (од августа 1866. до августа 1868). – Од лета 1866. Ђура је поново у Пожаревцу, где добија посао учитеља цртања у основној школи. To је био његов други повратак и трећи боравак у том граду који му се није допадао, али за кога се судбински везао.

Ђура је у Пожаревцу клеветан и оптуживан на све начине, чему је, истини за вољу, донекле и сам давао повода. У школи се жале на њега да, због пијанства и ноћног банчења, нередовно долази на посао и што пије на часу, па свој посао учитеља цртања не ради како треба.

Ђурин одлазак у Рачу Крагујевачку августа 1868. – Болест све чешће опомиње Јакшића да води уреднији живот, али он и не хаје за те опомене. Сустижу га многи јади и несреће које су га задесиле вољом других или их је сам себи причинио, па му је убрзо и Пожаревац досадио. Ово тим пре што је многима у Пожаревцу стао на жуљ. Због тога почетком августа 1868. по казни добија премештај у Рачу код Крагујевца, да у том селу ради као учитељ, и то, у десетој, најнижој учитељској класи, која је и најмање плаћена, што Ђуру додатно деморалише за рад и живот уопште. Ђура у Рачи остаје до пролећа 1869, одакле одлази у Београд.

Иначе, који дан пре тога, док је још био са породицом у Пожаревцу, родило му се и четврто дете, кћерка Милева.

Краткотрајни боравак у Београду у пролеће 1869. – Док је током пролећа 1869. боравио у Београду Ђура Јакшић се приближио активистима Уједињене омладине српске. За то време породица му је боравила у Пожаревцу. Боравећи у Београду, Ђура се још више разочарао. Више од пола године безуспешно је обијао силне прагове у нади да ће му неко помоћи да се запосли. У писму Новаковићу жали се да су у Београду „сви арогантни – гледају на човека као на неко створење које је много ниже од њих – и труде се само да се бољих положаја докопају …“

Ђурин боравак у Јагодини (нов.1869-авг.1871.) – Захваљујући свом искреном пријатељу Стојану Новаковићу, Јакшић је у новембру 1869. постављен за учитеља начертанија (цртања) и краснописа у гимназији у Јагодини, где остаје да ради до августа 1871. У Јагодини га је у марту 1870. дочекала вест о добијању држављанства Србије.

Ђура је у том граду нашао и ново друштво политичких истомишљеника, али и браће по чашици. Друштво су му правили неки од његових колега из гимназије, неколико трговаца и чиновника … Пошто је живео неуредно, Ђура није никога примао у кућне посете, али никоме није ни ишао. Са пријатељима се састајао искључиво по кафанама, где је његово друштво симпатисало револуционарне идеје Светозара Марковића и певало песму француских револуционара Марсељезу.

Нигде као у Јагодини Јакшић није толико долазио у сукоб са властима. Против њега се нарочито био окомио кмет Јованча, који се стално жалио Министарству просвете и износио оптужбе на Ђурин рачун. Мада су оне углавном биле измишљене, после силних оптужби на његов рачун Министарство посвете отпушта Ђуру из службе, средином августа 1871. године.

Коначни прелазак у Београд и запослење у Државној штампарији. – Пошто је отпуштен из државне службе, Ђура Јакшић се неко време бавио искључиво сликарством и живео наизменично у Београду и код тазбине у Пожаревцу. Ђура ће у Пожаревцу боравити од пролећа 1872. до јануара 1873.год. To му је био четврти и последњи нешто „дужи“ боравак у том граду.

Иако је већ оболео од туберкулозе, а и даље био прогањан и судски гоњен због дугова, Јакшић је обилазио места, цркве и манастире по Србији, носећи са собом сликарски прибор, тражећи било какав посао за „моловање.“

На тим путовањима са „молерским прибором“, у потрази за послом, Ђура је имао свакојаке догодовштине. Сусретао се са разним људима, а дешавало му се да због своје духовитости буде интересантан и млађим особама, па тако и неким девојкама. Међутим, Ђура је у то време већ имао велике здравствене проблеме, тј. борио се са својим старим непријатељем – јектиком, и није му било до сусрета са фрајлицама. Али је, ипак, као успомена на те сусрете, 1875. објавио у листу „Отаџбина“, песму под насловом „Једној несташној девојци“.

 

ЈЕЛНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ

 


Зар пољубац мени старцу,

Дајеш млада, са усана?

Зар на моје старо раме

Пада рука усијана ?

 

Јел ‘то љубав, је ли шала,

Те је твoja рука мала

На рамену седог старца

Задрхтала, затрептала?

 

Ил ‘cи дошла, злурадице,

Да ме варкаш, da ме једиш?

Измучене старе груди

Да повредиш, да позледиш?

 

”Ја тe љубим!“… тврдиш млада,

Пуна јада, пуна нада –

Али љубав седом старцу

Веруј, душо тешко пада…


 

Увеле су груди моје,

Tвoja љубав вaтpa жива –

Па се бојим, старац седи,

Од пламена и горива.

 


Уз помоћ Стојана Новаковића, Ђура успева у новембру 1872. да добије посао коректора Државне штампарије у Београду и ту је остао до краја живота.

 

Откако је постао државни чиновник, Ђура је мало комотније живео, јер су му се месечни приходи прилично увећали. Ђурин се живот сада, откако је у Београду, одвијао, у истински градској средини, понајвише у оквиру скадарлијских кафана „Три шешира“ и „Два јелена“. У то време је сваки интелектуалац у Србији већ чуо за Ђуру Јакшића. Његове песме се већ налазе у школским читанкама. Сви су знали да је он свестран уметник, људи га препознају и поздрављају на улици, пре кафаном, у продавници, на пијаци, … У позориште је ретко одлазио, али је и тамо имао своју столицу, која би остала празна уколико Ђура не би присуствовао некој представи.

 

Јака национална осећања. – Још у родитељској кући, у најранијем детињству, Ђура Јакшић је задојен јаким националним осећањима. Та осећања су увек појачавана супротностима у национално мешовитим срединама, у којима су живеле различите нације у лажној слози или невољном подношењу. Довољно је било да дође до ситнијих неразумевања па да се мир претвори у сукобе. А Ђура је у својој матичној средини прошао кроз разна искуства живљења у таквим условима, па је тако осетио и муку учешћа у рату и револуцији 1848/49.

Ђурине песме Падајте браћо и Отаџбина постале су историјске чињенице не само српске историје његовог времена, већ и вечни пример патриотског осећања и народног поноса. Ове две песме представљају врх нашег родољубивог песништва. Песма Падајте браћо објављена је 1862.год. у часопису „Даница“, а настала је као Ђурина реакција на устанак и страдања Срба у источној Херцеговини и Црној Гори против Турака и незинтересованост власти у Србији да конкретније помогну своје сународнике у тим борбама.

 

ПАДАЈТЕ БРАЋО!… (одломци)

 

 

Падајте, браћо! Плин’те у крви!

Остав’тe села, нек гори плам!

Бацајте сами у огањ децу!

Стресите с себе ропство и срам!

 

Гините браћо, јунаци, људи!

За nponacm вашу свет ће да зна…

Небо ће плакат дуго и горко,

Јер неће бити Србина…

 

Та зар би тако с Авале плаве

Гледали ледно у огњен час?

Та зар би тако – ох, браћо драга!

Та зар би тако презрели вас?…

 

Aл’ опет, грешан, грешно сам пево

Рањено срце народа мог!

Та Србин кипи – кипи и чека –

Ал’ не да ђаво… ил’не да бог!

 

 


Касније је његов патриотизам порастао до заноса, до нереалних очекивања и јаких разочарења што ствари на терену не иду у правцу у којем је он то очекивао. Ђура је био огорчен на незаинтересованост српске јавности и државе због равнодушности и нереаговања на неправде које се чине српском народу ван Србије.

Зато се и ангажовао на прикупљању помоћи и апелима за војну и материјалну помоћ; прво, док је још био у Јагодини, у време Бокељског (Кривошијског) устанка (1869), а касније за време устанка Срба у БиХ (1875-78).

Ђура је храбрим Бокељима и Бокељкама посветио песму Стража, коју је написао и први пут прочитао на Беседи, која је гим поводом одржана у Јагодини на Цвети, у априлу 1870.године, а објављенаје у мају 1871. у часопису „Млада Србадија.“

За време Велике источне кризе (1875-78) коју је покренуо устанак Срба у БиХ против турске власти, после чега је и Србија (1876.) ушла у рат против Турске – и Јакшића је зхватила ратна психоза. Његова немирна природа није му давала мира. Био је уверен да је куцнуо час ослобођења о којем је певао целог живота.

Иако болестан, Јакшић се одлучује се да у августу 1876. оде на дринско бојиште и тамо (у околини Бијељине) проведе 15 дана, да види како се, у тадашњем „за цело Српство важном времену“, с оружјем наставља национални и ослободилачки занос његове младости. Отишао је тамо да с пером у руци прибележи све што му се учини интересантим да му то касније послужи као инспирација за његов књижевни или сликарски рад.

Велики активизам и снажан патриотски занос у последњим годинама живота. – Без обзира што му је откако је прешао у Београд живот у материјалном погледу постао нешто сношљивији, Јакшић је и даље кубурио с разним проблемима, живео у оскудици, једва издржавајући себе и породицу, која јако много трпи због његове неуредности и лоше нарави.

Иако болест све више узима маха, Ђура се у стваралачком смислу не предаје. Мада је све болеснији, Ђура последњих година живота веома много пише и слика. Као да предосећа да му није још много времена преостало, па жури да искористи сваки моменат да нешто ново напише или наслика. Пише у заносу и где год стигне: у кафани, на улици, на послу, за столом док једе, устаје и ноћу само да би записао нешто што му је тада пало напамет.

Почетком 1875-год. др Владан Ђорђевић покреће часопис под именом „Отаџбина“, који је био један од најбољих књижевних часописа код Срба у 19. веку, у којем Ђура те године објављује седам песама и пет приповедака. Једна од песама била је и позната „Отаџбина“, која је објављена 1875. у истоименом листу.

 

ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије,

Штo претећ ’ сунцу дере кроз облак,

Суморног чела мрачним борама

О вековечности прича далекој;

Показујући немом мимиком

Образа свога бразде дубоке.

 

Па ћеш о стења тврдом камену

И само дотле, до тог камена

До тог бедема…                                                            ,

Ногом ћеш ступит можда

поганом ?

 

Дрзнеш ли се даље?.., Чућеш громове,

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страшном кидају,

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре:

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати

Чућеш у борбе страшној ломњави:

„Отаџбина је ово Србин!…“

 

Наредне 1876. Јакшић објављује и песму Поздрав коју је посветио козачким легионарима који су се борили против Турака на Тимоку и Морави 1876.

Поштоје Отаџбина престала да излази Јакшић се окренуо другим издавачима. Од 1876. сарађује са часописом Српска зора.

Јакшићева поезија, драме и приповетке. Јакшић се огледао у свим родовима поезије. Он је писао лирску, епску и драмску поезију. Најбоље су му ишле од руке лирске песме, иако је најмање радио на тој врсти поезије. Његов лирски таленат и у погледу темперамента и изражаја исказао се у пуној мери.

Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Тесно је повезана с његовом судбином и приликама у којима је живео.

У лирској поезији је остварио тематско богатство и највећи уметнички домет иако је објавио само једну књигу песама („Песме“, 1873). Његове су песме искрене и доживљене, одликује их сликовитост и музикалност, снажна осећања и богат израз, поетски занос и …ег-залтирани тон.

Широка је лепеза његових поетских мотива: љубавне песме („Љубав“, „Кога да љубим“, „На ноћишту“), елегије („На Липару“, „Поноћ“), родољубиве („Падајте браћо“, „Отаџбина“), описне („Кроз поноћ“, „Вече“), социјалне („Земља“, „Ратар“, „Шваља“), полемичке („Ћутите, ћут’те“, „Јевропи“), антиклерикалне ( „Јан Хус“, „Калуђери“), династичке („Кнезу српском Милану Обреновићу IV, „На гробу кнеза Михаила“), сатиричне („Отац и син“), винске („Мила“, „На ноћишту“).

Неке од његових лирских песама, као на пример, „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“ и др. спадају у најбоље стихове српске поезије.

Десетак година пред смрт Јакшић је скоро сасвим престао да пише лирске песме зашта је имао највише талента, а посветио се тзв. епским лесмама. Најзначајније епске песме су „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаревићи“, „Мученица“ и „Причест“, „Емил Костовић“, „Осман-ага“, „Рањен Вељко“ и др.

Драме. – Ђура Јакшић је био успешан и као драмси писац. Написао је три историјске патриотске драме у стиху: Сеоба Србаља (1863.год.), у којој се говори о сеоби Срба из словенске прадомовине на Балкан; Јелисавета кнегиња црногорска (1868.год.), која описује компликоване сукобе у Црној Гори, у доба последњих Црнојевића крајем 15. века; и Станоје Главаш (1878.год.), у којој се описује Србија између два устанка на почетку 19. века

Приповетке. – Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Последњих петнаест година његовог живота испуњене су приповедачким радом.

Ђура је написао око 40 приповедака, од којих неколико недовршених. Његов приповедачки рад, иако обимом премашује и поезију и драму, по вредности заостаје за њима.

У свим приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Јакшићеве приповетке интересантне су и као слика једне друштвене реалности. Доба које он проводи по унутрашњости Србије је време по злу познате првобитне акумулације. Нова богатства стварају се често на подвали, насиљу, злоупотреби закона, уцењивању, охимачини, а понекад и на крви и злочину.

Јакшић је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма и оснивач је лирске приче. Највише је у водама реализма у сатиричној приповеци Комадић швајцарског сира, у којој даје опис паланачке средине. У његовим приповеткама види се жестока борба између романтичарског идеализовања и реалистичког сагледавања акуелне стварности, нарочито из живота сиромашних сељака и потлачених људи. Из овог жанра познате су приповетке Спахија, Српско чобанче, Кривосечка механа и др.

Јакшић је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Најраније су му романтично-историјске приповетке с темама из средњег века пуне претеривања свих врста. To су пре свега као најбоље Син седога Гамзе и Неверна Тијана, затим Сужањ, Краљица Heeecma, У планини и др.

Другу групу чине приповетке о животу банатског села. To су приповетке са социјалном темом из банатског живота. Ове су му приповетке и најбоље, а међу њима је најпознатија Cupoma Банаћанка, која говори и о страдању народа током бурних догађаја из 1848/49. У ову групу спадају и приповетке Српско чобанче, Попа Тихомир, На мртвој стражи и др.

. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом. To су приповетке Рањеник и Рускиња. У њима је родољубив тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак.

Ђура Јакшић је оставио и незавршен историјски роман Ратници (о српско-турском рату 1876-78).

Мелодичност и музикалност Ђурине поезије. – Осим талента за књижевност и сликарство, Ђура је поседовао и необичну способност за звук. Умео је речима наслокати глаеове и звуке; умео је речима и звуцима насликати у песми оно што је као сликар ствара на платну. Сликар и песник складно су се допуњавали. Остала је недовољно запажена једна посебна вредност његових песама: око 40 његових песама је компоновано, добило своју мелодију, извођено на беседама, музичким приредбама, позоришним представама или певано у народу као песме које су постале својина народа, као народне песме.

Ђурине песме су компоновали многи композитори, њих негде око 60, а међу њима и најпознатији, као на пример: Станислав Бинички, Драгутин Илић, Станојло Рајичић, Даворин Јенко, Антун Добранић, Иван Зајц, Корнелкје Станковић, Стеван Мокрањац, Јаков Готовац …

Од песама Ђуре Јакшића које су добиле своју мелодију највише су обрађиване „На ноћишту’1 (10 различитих музичких верзија), „На Липару“ (9), „Кроз поноћ нему“ (6), „Црногорац Црногорки“ (6), „Небо моје“ (5), „Ја“ (4), „Мила“ (4), „Падајте браћо“ (3)…

Ћура Јакшић – сликар у књижевности, песник у сликарству. – Ђура Јакшић спада у ред оних уметника који су били талентовани за више области стваралашва. Разочаран у људе и живо Ј, налазио је утеху у уметничком стваралаштву. Он је био подједнако талентован за сликарство и књижевност.

Да ли је он био више сликар или иесник – та је дилема остала неразјашњена. Извесно је само да је он све до близу своје жекидбе себе сматрао више сликарем него песником.

 

Уосталом, он се до тада, али и касније у јавности представљао као „молер“. Чак је и своје прве песме потписивао као „Ђура Јакшић“ молер.

За књижевну критику Ћура је био наш први, најбољи и најтемпераментнији песник, лиричар романтичрске епохе, који је појавио у српској књижевности после Брнка Радичевића. За ликовну критику Ђура је био сликар који је најбоље одразио време српског сликаства 19. века, односно да је „Епоха романтизма у српском сликарству исто што и епоха Ђуре Јакшића. Има и другачијих мишљења по којима је у Ђури пропао рођени сликар, али и остао недоречен песник.

Ђури је у сликарству узор био Рембрант, чије су слике пуне мрачног и суморног колорита, сенки и јаких светлосних контраста! . И док је у песништву имао јаке конкуренте у Бранку, Змају и Лази, у српском сликарству епохе романтизма Ђура није имао достојног конкурента. Он је насликао око 200 слика које су сачуване. Његове слике „Девојка у плавом“, „Смрт Карађорђева“, „Дете на одру“ и др. надмашују занатским умећем све оно што је Ћура научио од својих учитеља

 

Последњи иериод Ђуриног живота. – У последњих годину дана живота Ђура и даље пуно времена проводи по кафанама. Све је мање водио рачуна о здрављу, а оно је бивало све горе. Његов лекар др Владан Ђорђевић саветује га да прекине са пићем. Али, такав-какав је, Јакшић је и од ових, озбиљних лекарских савета, правио шале на сопствени рачун.

Притиснут породичним обавезама, олаким трошењем новца, дуговима и болешћу, Ђура Јакшић је последњих година једва састављао крај с крајем. У пролеће 1878, после ћутања од пуних петнаест година, пише писмо родбини у Црњи, одакле му ускоро јављају да му је тих дана (31. маја) и отац умро.

Када је прича Рањеник угледала светло дана, у тој се приповеци као један од њених главних јунака, али у негативном светлу, препознао командант са дринског бојишта генерал Алимпић. Осетивши се увређеним, он је због тога тужио Ђуру и при том преко својих веза

 

издејствовао судску пресуду којом је Ђура осуђен на десет дана затвора. Ова пресудаје Ђуру јако потресла.

Немаштима, алкохол и боемски живот су убрзали његов крај. Пола године пред смрт почеле су ноге да га боле и да му отичу. Једва је ходао. А докрајчиле су га батине које је добио месец дана пред смрт од стражара из пратње фамозног генерала Алимпића због једне неслане шале коју је Ђура направио на рачун тог официра због којег је претходно већ био у затвору.

У последњим данима живота, док је лежао у постељи, Ђури је последњу лекарску помоћ пружао његов друг из студентске собице у Бечу. Тих дана га је у његовој кући у Београду, у Скадарској улици, број 38, редовно обилазио, са лекарском тробицом у руци, његов пријатељ Јован Јовановић Змај, у намери да му помогне. Али спаса није било.

Док га је обилазио, Змај је справљао облоге од леда и смишљао за Ђуру песму „Светли гробови“. „Светли гробови“ су успели, али облоге нису помогле – одвише су песника- мученика добро истукли плаћеници једног минорног моћника у мрачном сокаку београдске Скадарлије.

Ђура Јакшић је умро од туберкулозе и батина у Београду 16. нов. 1878. (по јулијанском календару) и сахрањен је суградан на тамошњем Новом гробљу. Иако је на дан сахране време било прохдадно и кишовито, испред Ђурине куђе се тог дана окупио силан свет. Били су присутнк висски државни функционери, велики и мали чиновници, професори, научници, официри, војници, ђадк, трговци, занатлије. Никада се до тада у једној од најсиромашнијих улица у Београду није на једном месту толико народа окупило. Путем до Вазнесенске цркве поворка се непрестано увећавала. У моменту када је Ђура сахрањиван изгледало је као да из његове душе проговара глас:

„Немојте трошит, руже убаве,

Китећи њима мој вечит дом!

Реците само: Доста је славе.

Веран је био народу свом!“

 

(Одломак из Ђурине песме Посме смрти која је написана 1858, а објављена 1900.год., дакле, две деценије после песникове смрти, у издању СКЗ. Песма је носила назив „Веран је био народу свом“.

Ђура Јакшић је романтично-трагична личност српске културе. Ствар је утолико жалоснија што су убрзо после Ђурине смрти, помрли и готово сви чланови његове породице. Сви, осим најстаријег детета-сина Милоша, за кога се не зна поуздано где је и када скончао и да лк је иза себе оставио потомство. Осталих троје деце умрли су млади: син Белуш са непуних 19 година; ћерка Тијана са непуних 20 (а убрзо иза ње и њених двоје деце: син и ћерка, које је родила у браку са песником Војиславом Илићем), док је Ђурина ћерка Милева умрла у 21 шдини (успела је да се уда, али није имала деце). Ђурина супруга Тина је умрла 1886.год.